UJEDINJENI ZA PANČEVO

„Za vreme monarhije u Jugoslaviji, glas dobrog demokrate, dobrog državnika, pa i dobrog diplomate, sticao se obično, pomoću rođačkih veza. Preko tetaka i strina. Često na osnovu fame. Na činovnička mesta postavljale su klike. A kad bi neki od tih velikana umro, udaralo se u posmrtne talambase. Retko, vrlo retko, mogla su se pročitati dokumenta, o velikanu, koja bi ga pokazala na poslu. U pravoj boji.“ Piše Crnjanski u „Embahadama“.

Setio sam se ovih redova pošto je departizacija društva danas vrlo aktuelna tema. Mislim da nije dovoljno samo osloboditi prostor stručnjacima da upravljaju preduzećima i javnim ustanovama, neophodno je kultivisati naš politički život u celosti. Vrlo je bitno ko se i sa kojim ciljevima bavi politikom i kako nadomestiti odsustvo sposobnog i nesebičnog sveta. Sprečiti koliko je moguće više da ministarska i državnička mesta, ali i ključne položaje u lokalnoj administraciji, uzurpiraju duhovno neutemeljeni pojedinci sa kojima je normalan razgovor nemoguć.

Ulaskom u stranke, umesto razvijanja smisla za debatu i dijalog, socijalnu pravdu, umesto odbrane građanskih sloboda, mladi postaju svedoci najotrovnijeg makijavelizma. Srpska politika je odavno postala delatnost bez ikakvih moralnih i zakonskih ograničenja, obična vašarska improvizacija lišena dugoročnog i jasnog cilja. Mladim lavovima srpske politike nudi se model čoveka bez svojstva.

Veliki katalonski književnik Đosep Pla, pišući o svojim iskustvima na pravnom fakultetu, zapravo, govori o pogubnom učinku bilo kog loše ustrojenog sistema na pojedinca: „Po meni, najgori učinak sistema je falsifikovanje senzibiliteta, pameti i naravi. Pod uticajem sistema čovek ne vidi stvari onakvima kakve su, nego kroz papir koji ih pokriva. (…) Na univerzitetu znanje nije mnogo važno: glavno je položiti. Proveo sam pet godina na Pravu: nikad nisam čuo da se, ni slučajno, priča o pravdi. Nikad nisam čuo da neko izgovara tu reč. Verovatno je sklonjena u neki ambijent u kom nastaju nitkovi, više no osobe izvesne ljudske uravnoteženosti. Nastavni sistem, tako, daje jako oružje slabićima i moralnim bogaljima, ambicioznim gnomima, raspusnim ulizicama, fanaticima, pedantima. Naučite sve veštine pretvaranja i podmetanja nogu, laskanja i pritvornosti. nema časne borbe. Jake naravi univerzitet guši, škodi im”.

Pamtim razgovor koji sam vodio sa jednim mladim partijcem dok sam bio član Gradskog veća. Scena se odigrava u mojoj kancelariji. Nakon višemesečnih mučnih i dugotrajnih rasprava o podeli novčanih sredstava za kulturu, i dalje smo bili u pat poziciji. Mladi birokrata (fakultetski obrazovan, tek pristigao iz školske klupe, a odmah postavljen na visoku poziciju u administraciji) hteo je da procenjuje po svojim kriterijumima šta to valja i ne valja u kulturnom životu grada, iako je bio bez ikakvog znanja i iskustva u ovoj oblasti. Naravno da je moralo doći do sukoba. Onda je ovaj mladi kadrovik, u žaru svađe, izneo svoj redukovani pogled na svet.

MLADI PARTIJAC (Ulazi bez kucanja u kancelariju, namršten i staje kraj prozora): Mislim da novac ne treba dati onim ljudima jer su lopovi.

JA: Kako to možeš znati, imaš li dokaze?

MLADI PARTIJAC: Ti ne umeš da proceniš ljude, ti daješ svima koji ti se obrate. Izigravaš eksperta i ne baviš se politikom. Ti ne smeš više da govoriš kao građanin, ti si sada član Veća.

JA: Koliko se ja razumem u stvari, demokratsko uređenje pretpostavlja da se kandidati biraju na slobodnim izborima da bi govorili u parlamentu u ime naroda, a ne u ime klike.

MLADI PARTIJAC: Tebe je postavila na to mesto partija, a ne građani.

JA: Dozvoli, ali za mene su kao kandidata stranke na njenoj listi glasali. Dakle, privukao sam određeni broj birača na svoje ime.

MLADI PARTIJAC: Ništa ti nisi privukao. Ja imam statistiku. Ti misliš da su intelektualci koji te podržavaju neko obimno biračko telo. Nas interesuje običan svet. Onaj s pijace i autobuske stanice.

JA: Možda je tako, ali ja i nisam pozvan u gradsku vladu kao profesionalni političar, već kao stručnjak u svom poslu.

MLADI PARTIJAC: Ti si samo točkić u mehanizmu koji ja pokrećem. Ja sam vodio čitavu kampanju! Ja sam ti određivao šta ćeš raditi. Govorio ti idi tamo ili onamo. Moraš da se baviš politikom!

JA: Mislio sam da to činim.

MLADI PARTIJAC: Ti praviš gluposti. Pogledaj mene. Spoznao sam kako sistem funkcioniše. Moj arogantni nastup me je dovde doveo.

JA: Doveo gde?

MLADI PARTIJAC: Iznad tebe.

JA: To baš i nije neki uspeh.

MLADI PARTIJAC: Jeste. I vreme je da počneš da se ponašaš po pravilima. Inače…

JA: Inače šta?

MLADI PARTIJAC: Bićeš smenjen preko noći i bačen u neku seosku biblioteku.

JA: Zar moraš da budeš tako odvratan?

MLADI PARTIJAC (samoljubivo se smeje): Meni su rekli da budem ovakav.

JA: Ko ti je to rekao?

MLADI PARTIJAC: Oni koji će me uskoro nagraditi.

JA: Ne budi tako siguran, možda će ti jedanput zatrebati pomoć baš ovog šrafa.

MLADI PARTIJAC: Ej, idi listaj Hegela, moronu!

Na žalost, većim svojim delom, generacija osamdeset i neka, stasala na zgarištu građanskog rata, postala je bezdušna i brutalna. Često je umstveno rasuđivanje ovih mladih karijerista potiskivano kako bi se dao prostor instinktivnom delovanju. Oni su pratili strujanje većinskog mišljenja i obilato se dodvoravali pretpostavljenima. Većina njih, pre dobijanja mandata, nije završila fakultet, a kamoli uradila nešto od većeg značaja za društvenu zajednicu. Bili su to, u glavnom, no name, momci koji nisu imali šta vredno da izgube u sveopštoj gunguli. Jedino im je bilo bitno da prigrabe moć, a, potom, kada bi je osvojili, zauzevši busiju na nekom visokom položaju, iskazivali su formacijsku superiornost na najarogantniji mogući način.

Ovo je jedan od najvažnijih segmenata kome se u budućnosti mora posvetiti pažnja. Nisu više bitni istrošeni faraoni srpske politike, koji i dalje melju manje-više iste teme godinama, niti njihovi privat-analitičari sa svojim ignorantskim i domorališućim opservacijama, bitni su oni koji dolaze, oni koji tek treba da upravljaju ovom zemljom. Bitno je da li su oni vaspitani u zdravom demokratskom duhu ili su sva svoja iskustva crpli isključivo iz zakona džungle. Osposobiti te generacije za kvalitetan rad u okviru evropskih demokratskih institucija jeste naša primarna društvena misija.

Nemanja Rotar

Sudbina naših velikana neretko je mučna priča o sukobu kolektiva i prometejski vinutog pojedinca. U našoj istoriji gotovo da nema epizode u kojoj primitivno i zavidljivo okruženje nije postavljalo prepreke darovitim i slobodoumnim stvaraocima i grubo ometalo njihov rad. Stoga su povazdan iskrsavali nesporazumi, sukobi i skandali, koji su se završavali sramotnim držanjem većine u odnosu na tvorce napretka, lučonoše novih ideja i borce protiv ropske svesti palanke.

Mnoštvo je primera onih koji su bili u sukobu sa svojom okolinom. Neshvaćeni, neuvaženi, prezreni i odbačeni, ovi stradalnici su pronalazili svakovrsne zaklone od omraze zatucane svetine i mediokriteta. Od njihove telesne građe i snage duha zavisilo je koliko će odoleti besramnom i upornom napadaču. One tvrdokorne, da ne kažemo tvrdoglave, rulja je neretko likvidirala. Neki su pobegli u beli svet da potraže koru hleba i priznanje. Neke je progutao moloh provincije nakon dugotrajne i bespoštedne borbe, pošto su se izmrcvareni predali sudbini ili su  zapadali u neviđenu kritizersku pomamu, o kojoj je Isidora Sekulić tako mudro pisala: „Šta nastaje u darovitom čoveku, u moćnoj prirodi? Rasipanje, bes, stid od života, mizantropija, samomržnja, otrovan karakter, bežanje, ma kuda, u Srbiju, u Crnu Goru, u svet, do đavola. (…) Eto problem nekadašnjeg izuzetnog čoveka u Vojvodini: ili ući, zaglibiti se u normu puke sebičnosti (salaš, unosna advokatura), ili uzeti neki trajno nenormalan stav prkosa na sve strane, ući u odvratnost prema svakom uviđanju i popuštanju”.

Još davne 1924. godine dr Vladimir Margan, veliki župnik i načelnik grada Pančeva, u vrednoj studiji „Prilozi za program rada samoupravnog grada Pančeva”, piše: „Kod nas se često i vrlo često sa ogorčenom političkom strašću, iz čisto partijskih pobuda, iz ličnih interesa gone, bacaju, potiskuju, otklanjaju, često vrlo sposobna, korisna umno jaka, obrazovana, kvalifikovana lica i ličnosti sa pozitivnim i apsolutnim znanjem, sa velikom ambicijom i neumornim radom; sa teoretskim znanjem i praktičnim razumevanjem; te se pravi mesto glupim, nesposobnim, pijanim, pokvarenim, lošim i svakojakim štreberima, pustolovinama, brodolomnim, izopačenim tipovima: handlerima i tandlerima i t. d. na našu neizmernu žalost, na neizmernu štetu i na nesreću našeg društva i naše države”.

Datum štampanja ove studije govori da je u Srbiji vreme stalo. Mi regresiramo, daveći se u istom moru problema kao i pre skoro sto godina. Nitkovi u politici dobijaju potporu iz lažnih intelektualnih krugova. Ovaj bezoblični skup građana, jedna vrsta nevidljive agore ili tajne skupštine, jeste vrlo moćna i svuda prisutna čaršija. Ona kroz svoje „posvećene” delatnike utiče na formiranje javnog mnjenja, usmeravajući ga ka mrtvoj prošlosti, lažnim mitovima i izmišljenoj istoriji. Veliki majstori čaršijskog spletkarenja neprestano nabacuju naciji preko lica veo samoobmane, kako nikada ne bi sagledala realnost u kojoj se nalazi. Otrovnim strelama zasipa susedne narode, insistirajući na „narcizmu malih razlika”, i nemilosrdno sabotira svaki pokušaj približavanja kultura. Ti mizantropi, provincijalni nadriučenjaci sastaju se po zadimljenim kafanama, klubovima, hotelskim lobijima, ali i državnim institucijama, te neprestano kuju zavere protiv slobodoumnih, evropejski orijentisanih duhova.

Naš poznati pisac Danilo Kiš briljantno opisuje ovu naopaku, konspirativnu družinu: „lažni knezovi i boljari sa lažnim krunama, ljiljanima, lorenskim krstom i svakojakim simbolima, što su ih dali da im se utisnu na hartiju u vidu mandata, i koji proglašavaju sebe čuvarima vladarskih pečata i narodnih predanja, čistote jezika i čistote folklornih običaja, a svoju nacionalnu pripadnost smatraju svojom duhovnom prćijom, kao da se pisac može roditi sa lozom, kao da se kulturna tradicija može posisati sa majčinim mlekom, kao da se duhovno plemstvo ne ostvaruje jedino duhom, koji je bodlerovski rečeno, plemstvo jedino”.

Kada se ovi „lažni knezovi i boljari” prebace u svet politike, nastaju svirepi zločini. Najsvežiji primer je ubistvo premijera Zorana Đinđića. Za života je bio pod stalnim pritiskom nepoverljive javnosti, koja je u njemu videla sve drugo osim velikog reformatorskog potencijala, i jednog dela domaće štampe, oličene u malicioznim tekstovima, osporavajućeg, spletkaroškog i huškačkog karaktera.

U doba Miloševićeve vladavine žigosan kao „strani plaćenik“, „dezerter“ i „izdajnik“, a nakon postoktobarskog prevrata, kriminalni krugovi, ugroženi munjevitim društvenim promenama, šalju preko svojih glasila novu lažnu sliku o prvom i pravom reformatorskom premijeru koji postaje „narko diler“, „švercer nafte i cigareta“  i vlasnik moćnog privatnog biznisa. Narod sklon spletkarenju i žutoj štampi prihvata konstruisane neistine podzemlja, pre svega zbog niza nepopularnih mera koje sprovodi nova vlada. Unutarpartijska previranja, razne interesne koterije, ne idu mu na ruku, jer on nije demagog niti populista, već iskreni pristalica srpske političke avangarde.

U sastav vlade uvodi eksperte, a ne partijske poslušnike, kadrovsku politiku stranke ne vodi u pravcu omasovljavanja, koristeći se jeftinom političkom retorikom, smicalicama, deljenjem povlastica ili pretnjama i ucenama, već nastavlja da neprekidno upozorava svoje saborce i čitav narod da pokazuju nedovoljno entuzijazma i želje za sprovođenjem suštinskih i korenitih promena u društvu. Zoran je tražio od ljudi da rade, da se menjaju, da budu bolji, a oni baš to nisu mogli da podnesu, baš te reči nisu prijale njihovim ušima, jer nisu mogli da prihvate bilo kakvu vrstu samokritičnosti, a o sebi su imali čvrsto sazdano visoko mišljenje, baš kao što je rečeno u jednom reklamnom sloganu iz devedesetih: „U ovoj zemlji, svi su majstori“.

Nagli obrt nastaje nakon ubistva, kada u društvu eskalira obožavanje njegovog lika i dela, i to u formi koja varira od salonskog licemerja do imbecilnosti. Za neke se sav dug prema ovom neustrašivom borcu za drugačiju Srbiju završava prinošenjem venca na grob.

Suštinski, mi još dan-danas, devet godina nakon smaknuća, ne znamo političku pozadinu atentata. Odgovorni, iz sebi znanih razloga, ne žure da otkriju istinu i da je iznesu na videlo. To potvrđuje i činjenica da su krivičnu prijavu protiv određenih lica osumnjičenih za pružanje političke logistike ubicama premijera podnele majka i sestra ubijenog. Kao da on nije obavljao državnički posao, već je petljao nešto za sebe i svoje bližnje.

Originalni i istinoljubivi ljudi u Srbiji nailaze na strahovit otpor kolektiva, a obožavaju se oni „priučeni Isusi Hristosi”, za koje pesnik Miroslav Antić još kaže: „Stradalnici sa kožom krokodila i licitarskim srcem. Sa raspećem od rodoljublja na koje sami sebe kače, a ne zakivaju, da se ne ozlede. I sa gujom u ustima umesto jezika. I sa gujom umesto britve za slaninu u džepu prsluka. Vaskrsavaju, đavo ih odneo, a ne znam kako, jer nikada nisu pošteno umrli”.

Nemanja Rotar, književnik

Nedavno mi se putem elektronske pošte obratio poznanik, vlasnik preduzeća koje bi se moglo okarakterisati kao «srednje» . Znajući da sam aktivan član Ujedinjenih regiona Srbije požalio se da mu je stigao dopis u kojem je obavešten da duguje čak 137.000 dinara za 2011 godinu na ime naknade za zaštitu, korištenje i unapređivanje opštekorisne funkcije šuma. Zamolio me je da proverim o čemu se radi i pokušam da obavestim čelne ljude u stranci kako bi pokrenuli inicijativu za ukidanje ove naknade. Čovek je očajan pošto mu je račun u blokadi, a onda povrh svih finansijskih problema koje ima mora izdvojiti još 137.000 dinara na ime naknade čiji naziv zvuči kao da je izašao iz nekog vica, ili «Blic stripa».

Ni on, a ni njegov knjigovođa, nisu čuli za ovu naknadu. Međutim, nije u pitanju greška. Ova naknada je predviđena novim Zakonom o šumama koji se primenjuje od 16. novembra 2010 godine i obračunava se po stopi od 0,025% od ukupnog godišnjeg prometa preduzeća. Sva preduzeća u Srbiji su obavezna da plaćaju ovu naknadu, što nije logično. Naknada se plaća za korištenje nekog prirodnog resursa, u ovom slučaju šuma, i imalo bi smisla da preduzeća koja se bave ekspolatacijom šuma i preradom drveta plaćaju ovu naknadu. Ako su svi privredni subjekti u obavezi da plaćaju ovu naknadu, onda to više nije “naknada” već porez!

Moj pomenuti poznanik poseduje preduzeće koje ima relativno veliki godišnji promet novca, ali posluje sa gubitkom. Jedno veliko preduzeće koje takođe posluje sa gubitkom, ali ima veliki godišnji obrt (kavih je u Srbiji dosta), bi ovu naknadu plaćalo i više stotina hiljada dinara mesečno, što je desetak prosečnih bruto plata! Ovakvi nameti su paraziti koji isisavaju i ono malo zdravog kapitala što je ostalo našim preduzećima. U javnosti se pominje broj od čak 200 takozvanih “parafiskalnih” nameta koje plaćaju preduzeća u Srbiji.

Potpuno razumem situaciju u kojoj se nalaze vlasnici preduzeća u Srbiji pošto sam i ja nekada bio preduzetnik. Te 2005 godine kada sam pokrenuo svoj privatni posao činilo se da Srbija grabi napred ka (ekonomski) boljoj budućnosti. Te godine je počela sa radom Agencija za privredne registre, što je drastično olakšalo i pojeftinilo otvaranje preduzeća. Verovao sam da ću radeći za sebe uspeti da zaradim više i da živim kvalitetnije nego da radim za drugoga ili za državu. U početku je bilo tako. Onda je došla 2008 godina i početak ekonomske krize koji je označila propast velikih američkih banaka.

Naknada za zakup lokala, koji sam iznajmio od Direkcije za izgradnju i uređenje Pančeva, je počela postepeno da poskupljuje. Sa početnih 8.000 cena je narasla na 14.000 dinara mesečno, pa sam bio primoran da otkažem lokal i vodim posao od kuće. Lokal je nakon toga skoro godinu dana bio prazan, da bi ga Direkcija besplatno ustupila na korištenje jednom udruženju građana. Zatim je lokalna samouprava drastično povećala cenu komunalne takse za isticanje firme. Taksu, koju sam do tada plaćao oko 3.500 dinara godišnje, sam nakon poskupljenja plaćao toliko na mesečnom nivou! To se poklopilo sa padom prihoda mog preduzeća, pošto je posla bilo sve manje, tako da mi je bilo sve teže da plaćam poreze, doprinose, račune, razne takse i naknade. Za mene nije ostajalo gotovo ništa.

Država i lokalne samouprave su pokušale da pad prihoda u budžetima nadomeste dramatičnim poskupljivanjem postojećih taksi i naknada, i izmišljanjem novih.

Video sa da je vrag odneo šalu i da moram što pre pobeći iz preduzetničkih voda. Srećom, uspeo sam da se zaposlim kao nastavnik biologije u školi, a vođenje firme sam prepustio mom kumu. Međutim, ni on nije uspeo da je spase od propasti i moje nekadašnje preduzeće je konačno prestalo da postoji u septembru 2011 godine.

Da je Direkcija za izgradnju i uređenje Pančeva umesto povećanja cene zakupa lokala, odlučila da mi pomogne da prebrodim krizu tako što će mi ustupiti lokal bez naknade (koji je posle mene zvrjao prazan, a zatim izdat besplatno), da je gradska uprava odlučila da ukine taksu za isticanje firme, umesto da je drastično poveća, da su javna komunalna preduzeća odlučila da izjednače cene komunalnih usluga za pravna i fizička lica, umesto što preduzeća plaćaju istu uslugu bar duplo više, možda ne bih zatvorio firmu. Možda bih sada ja doprinosio punjenju budžeta, umesto što sam njegov korisnik. Ne možemo svi na državne jasle ili na “biro”.

Sada nam je potrebna stroga štednja i olakšavanje poslovanja, pogotovo za sektor malih i srednjih preduzeća koji zapošljava najviše ljudi. Međutim, najveći broj radnika koji su poslednjih nekoliko godina ostali bez posla je radio u ovom sektoru privrede. Naša država trenutno preživljava od kredita, ali to je neodrživo na duži rok. Takozvani “grčki scenario” bi za nas imao katastrofalne posledice pošto niko neće upumpavati milijarde evra u našu ekonomiju da bi nas spasio od propasti.

Neka ukidanje naknade za zaštitu, korištenje i unapređenje opštekorisne funkcije šuma bude jedan od koraka koji će pomoći da naša ekonomija ne potone u bankrot. U ovom trenutku ne vidim da se iko na našoj političkoj sceni, osim Ujedinjenih regiona Srbije, ozbiljno i aktivno bavi ovim problemima. Zbog toga preduzetnici sa pravom očekuju pomoć od nas.

Srđan Stanković, član Gradskog odbora Ujedinjenih regiona Srbije – Ujedinjeni za Pančevo